Wednesday, 2020-02-26, 8:46 AM
Main Sign Up RSS
Welcome, Guest
Sadrzaj sajta
Logovanje na sajt
Muzika
KALENDAR
«  February 2020  »
SuMoTuWeThFrSa
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
Youtube Channel

MORIHEI UESHIBA 1883 – 1969 


 

Morihei Ueshiba rodjen je u Tanabeu, 14 Decembra 1883., provincija Kii. Izrazito sitan i malog rasta, već od desete godine se interesuje za borilačke veštine. U njegovoj osamnaestoj godini otac, član gradske uprave Tanabea, šalje ga u Tokijo da bi postao trgovac. Tu počinje da uči Kito Ryu Ju Jutsu kod Tokasaburo Tokozawe, ali posle par meseci se razboleo od beriberi, pa se morao vratiti kući. Bolest ga je podstakla da preduzme nešto da bi fizički ojačao, pa je počeo prvo da pešaci, a zatim da trci. Upornim fizičkim vežbanjem postigao je da, iako mali rastom, sa dvadeset godina bude mnogo snažniji od svojih znatno krupnijih vršnjaka. U to vreme počinje da uči Yagyu Ryu Ken Jutsu kod Masakatsu Nakajeme, potomka čuvene loze Yagyu.
Kada je počeo Japansko - Ruski rat, mobilisan je i borio se u iscrpljujućim bitkama u Mandžuriji, koje su obilovale, čak i za njegov trenirani organizam, veoma napornim marševima. Po povratku iz rata bio je stacioniran u Hamaderi, gde nastavlja svoje učenje kod Nakajeme, gde stiče majstorsko zvanje u julu 1908.
Posle demobilizacije vratio se u Tanabe gde kao opštinski lider pomaže Kiyoichi Takedi, majstoru Judoa treći Dan, da pokrene Judo, pa i sam jedno vreme trenira Judo. Međutim zbog posledica rata imao je česte glavobolje, pa je morao da provede celih pola godine u bolesničkoj postelji.
Posle oporavka, 1910. seli se na Hokaido, gde 1911. upoznaje Sokaku Takedu i počinje da uči Aiki Jutsu. Majstor Dito Ryu Aiki Ju Jutsu postaje u Maju 1916.
1918. godine, posle očeve smrti, zainteresovao se za Omotokyo religiju koju je propovedao Deguchi, te se seli u Ayabe da bi religiju učio na izvoru, od samog Deguchija.


Omotokyo religija je propovedala jedinstvo sa prirodom, opštu ljubav, mir, humanost, idejama kojima je Ueshiba inklinirao do tada, ali tu ih nalazi uobličene. Bavljenje ovom religijom je u njemu izazvalo jaz između njegove duboko humane ličnosti i njegova ljubav prema krajnje nehumano orjentisanim veštinama kojima se bavio. Njegova priroda je težila skladu, ljubavi, humanosti, konstruktivnom stvaralaštvu za opštu dobrobit, a borilačke veštine kao sredstvo ubijanja i sakaćenja, bile su usmerene ka neskladu, nehumanosti i destrukciji. Međutim, on nije želeo da napusti borilačke veštine i u nadi da će se naći neko rešenje tog ličnog konflikta nastavio je u njima da se usavršava, pa je septembra 1922. stekao zvanje majstora Shinkage Ryu Ju Jutsu, a učio je i Yari Jutsu. Rešenje je došlo iznenada 1925. Jedan mornarički oficir, profesor mačevanja, posetio ga je u nameri da kod njega uči. U toku razgovora je došlo do neslaganja oko neke sitnice, koje je preraslo u ozbiljan sukob. Oficir je uzeo mač i napao ga. Ueshiba je uskladio svoje kretanje i oficir ga je promašio. Za zaustavljanje promašenog udarca potrebna je ogromna snaga, ukoliko je on zadat sa stvarnom namerom da uspe. Posle više takvih promašaja oficir je potpuno iscrpljen odustao od borbe i seo.
U trenutku kada je video da je pobedio napadača, a da, ne samo što ga nije povredio nego ga nije ni dotakao, šta više nije mu se stvarno ni suprostavio, Ueshiba je shvatio da između njegove prirode i njegovog životnog opredeljenja ne mora da postoji suprotnost, jer na pravi način koncipirana borilačka veština može da bude veoma konstruktivna i humana. Ono što je uzalud tražio i nije nalazio u raznim religijama (Budizam, [intoizam, Omotokyo ) i kod raznih majstora borilačkih veština, našao je u trenutku kada je posle te borbe izašao u baštu.
On u vezi sa tim kaže da je tog trenutka shvatio sledeće:
Budo (borilačka veština, borilački sistem, borilački put), nije obaranje protivnika svojom snagom, niti je Budo vođenje sveta u propast silom oružja. Pravi Budo je doživljaj duha univerzuma, čuvanje mira u svetu, ispravno proizvođenje, čuvanje i kultivisanje svega što postoji u prirodi.
Nakon saznanja o smislu borilačke veštine, Ueshibi nije bilo teško da iz ogromnog fonda tehnika kojima je raspolagao izdvoji one koje se uklapaju u taj smisao, a da na bazi drugih, koje su u svom osnovnom obliku etički neprihvatljive, stvori nove koje odgovaraju koncepciji.
Tako je 1925. Aikido kompletno idejno i tehnički koncipiran. Jedino je nedostajao adekvatan naziv, koji je usvojen tek 1942.

1927. Za novu godinu Ueshiba se sa porodicom seli u Tokyo. Već pre toga se za njegovu veštinu saznalo u višim društvenim krugovima, pa mu princ Shimazu omogućava da u njegovom bilijarskom salonu otvori svoj prvi Dojo. Među prvim njegovim učenicima su se našle kćeri Shimazua, admirala Takeshite i grofa Yamamotoa.

1928. S obzirom na sve veći interes za novu veštinu, Ueshiba se seli u veći Dojo. U to vreme počinje da trenira kod njega i tadašnji studentski Judo šampion Iwo Kashara, a Ueshubu zovu za predavača na mornaričkoj akademiji. U to vreme su već kod njega i studenti glume i igranja da uče kretanje. 1929. Ueshiba se ponovo seli u veći Dojo, ali kako i taj već posle pola godine postaje pretesan, onaj deo članstva koji je bio uticajan na političkom i finansiskom polju, uspeo je da omogući izgradnju velikog namenskog Dojo-a.
Nakon preseljenja u novoizgrađeni Dojo posetio ga je Jigoro Kano, osnivač Judo-a sa Nagaokom i još nekim članovima Kodokana (centralnog instituta za Judo).
Kada je Jigoro Kano video Ueshibu u akciji izjavio je: To je moj ideal Budoa, a kasnije je rekao: Voleo bih angažovati Ueshibu za moj Kodokan - Ali on je veliki učitelj, pa je to nemoguće. Zato bih voleo poslati nekoliko sposobnih ljudi s naše strane da uče kod Ueshibe.
Iako nisu zvanično upućeni od strane Kodokana, posle toga je kod Ueshibe došlo da trenira više nosilaca visokih zvanja u Judo - u, a među prvima Nagaoka, Minoru Mochizuki i Jiro Takeda.

1931. novi Dojo dobija naziv Kobukan. U to vreme je Ueshiba već imao oko 40 učenika, među kojima je bilo dosta nosilaca visokih zvanja za Judo ili Kendo. Nešto kasnije se uključuje i Kenji Tomiki, Tvorac Goshin - jitsu kate u Judo - u i šef Aikido sekcije pri Kodokanu.

1931. Ueshiba izdaje knjigu Budo Renshu.
Kada je 13.10.1932. Budo Sen Yokai (Asocijacija za unapređenje Budo-a), Ueshuba je izabran za njenog prvog predsednika.

1935. napravljen je film o Aiki Budo - u, što je jedini predratni film Ueshibe.

1941. podučava na policiskoj Akademiji. Iste godine pozvan je da podučava u Mandžuriji borilačke veštine, a potom postaje savetnik borilačkih veština Shimbuden i Kenkoku univerzitete.
Kobukan ostaje centralni Dojo, iako se u međuvremenu otvaraju još niz Dojo - a, sve do 1941. godine, kada ulaskom Japana u rat prestaje sa radom. Ueshiba sa tim imprijalističkim ratom nije hteo imati nikakve veze pa se povukao na farmu u Iwami (Ibaraki prefektura), koja je danas poznata kao Ibaraki Dojo (Danas ga vodi Morihiro Saito). Tu nije podučavao nikog osim svojih ranijih učenika koji su ponekad dolazili na konsultacije. Posle rata su sve borilačke veštine bile zabranjene u Japanu, ali već 22.11.1945. godine održan je sastanak na kojem je doneta odluka o reorganizovanju Aikido-a.
Nova organizacija, koja je počela sa radom 9.02.1948 god. dobila je naziv AIKIKAI. Do početka rada Aikikai-a Ueshiba nije primao učenike, izuzev Morihira Saitoa, kojeg je na njegovo uporno navaljivanje primio 1946. da mu pomaže na farmi i koji je tako uporno vežbao da je u roku od dve godine već bio nosioc 3 Dan-a.
Iste te godine Ueshibin sin Kisshomaru Ueshiba postaje tehnički direktor Aikikai Federacije.

1958. Američka televizija snima dokumentarac - Randezvous with Adventure.

1960. Morihei Ueshiba prima medalju časti sa purpurnom trakom od Japanske vlade.

Nastavlja da se bavi i podučava Aikido, sve do svoje smrti 26, aprila 1969. godine.